22 godine od martovskog pogroma: Sećanje na dane kada su Srbi na Kosovu i Metohiji bili meta organizovanog nasilja
Navršavaju se 22 godine od martovskog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji, jednog od najtežih talasa nasilja nad srpskim narodom posle 1999. godine. Tokom 17. i 18. marta 2004. godine, u organizovanom napadu širom južne srpske pokrajine, ubijeno je 16 Srba, stotine ljudi su povređene, više od 4.000 Srba je proterano, dok je uništeno ili teško oštećeno više od 1.000 kuća, crkava, manastira i drugih objekata. Među stradalim svetinjama bilo je i 18 spomenika kulture od neprocenjivog značaja.
Martovsko nasilje izbilo je nakon medijske kampanje u albanskim medijima, u kojoj je lažno plasirana tvrdnja da su srpski meštani odgovorni za utapanje trojice albanskih dečaka u Ibru, kod sela Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka. Upravo ta neistinita konstrukcija iskorišćena je kao povod za masovne napade na srpsko stanovništvo, njihovu imovinu i pravoslavne svetinje.
Dan pre tragedije u Ibru, 15. marta 2004. godine, u Čaglavici je iz automobila u pokretu ranjen osamnaestogodišnji Jovica Ivić. Već narednog dana organizovana su protestna okupljanja veterana takozvane OVK, na kojima se okupilo oko 18.000 ljudi, dodatno podižući tenzije. U večernjim satima 16. marta usledile su vesti o utapanju albanskih dečaka, uz optužbe na račun Srba, iako za to nije bilo dokaza.
Predstavnik međunarodne policije Niraj Sing tada je jasno saopštio da nema potvrde da su Srbi odgovorni za smrt dečaka, ističući da je navodni svedok bio izložen pritiscima novinara i da su njegove izjave bile kontradiktorne. Uprkos tome, usledila je erupcija etnički i verski motivisanog nasilja.
Već 17. marta hiljade Albanaca krenule su ka severnom delu Kosovske Mitrovice, prelazeći most na Ibru i napadajući srpsko stanovništvo. U gradu je izbila pucnjava, a potvrđeno je da su Srbi ubijani snajperskim hicima iz južnog dela grada. U sukobima u Kosovskoj Mitrovici poginulo je sedam osoba, dok je više od 200 ranjeno. Povređeno je i 11 pripadnika francuskog KFOR-a.
Istovremeno, napadi su se širili na više mesta širom Kosova i Metohije – u Lipljanu, Obiliću, Čaglavici, Lapljem Selu, Zubinom Potoku, Prištini, Peći, Prizrenu i drugim sredinama. Prema procenama, više od 50.000 Albanaca učestvovalo je u pogromu. Samo u Čaglavici oko 12.000 napadača krenulo je na srpske kuće i stanovništvo, dok su pripadnici KFOR-a iz Švedske, Norveške i Finske pokušavali da zaustave nasilje i evakuišu ugrožene civile.
Posebno dramatična situacija vladala je u Prištini, gde su napadnuti preostali Srbi u naselju „Ju program“. Njihovi stanovi su blokirani, prizemlja zapaljena, a napadači su pucali i koristili hladno oružje. Nakon višečasovne intervencije, pripadnici KFOR-a uspeli su da evakuišu srpske porodice, ali su huligani potom demolirali i zapalili crkvu Hrista Spasa.
Napadi na srpske crkve i manastire bili su među najtragičnijim posledicama pogroma. U Prizrenu su zapaljeni Bogorodica Ljeviška, Bogoslovija Svetih Ćirila i Metodija i Saborna crkva Svetog Georgija, dok su uništeni i manastir Svetih Arhangela i crkva Svetog Spasa. Obe srpske crkve u Kosovu Polju takođe su spaljene. U Lipljanu su ubijena četiri Srbina, dok su srpske kuće masovno paljene, a napadani su čak i oni koji su utočište pokušali da pronađu u crkvi.
Slično se dešavalo i u drugim mestima. U selu Svinjare kod Vučitrna spaljene su sve srpske kuće, u Peći su napadnute kuće srpskih povratnika i kancelarija UN, dok je u Prizrenu tokom pogroma uništeno, spaljeno ili demolirano 56 srpskih kuća i pet crkava. Među njima je bila i Bogorodica Ljeviška, jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne baštine.
Portparol UNMIK-a Derek Čepel izjavio je još tokom večeri 17. marta da je nasilje bilo unapred planirano, naglašavajući da su tvrdnje o srpskoj odgovornosti za smrt albanskih dečaka bile lažne. Pogrom je nastavljen i 18. marta, kada su napadi, paljevine i pljačke zahvatili nova područja, uključujući Uroševac, Plemetinu, Ugljare i Obilić. U Kosovskoj Mitrovici zapaljena je crkva Svetog Save, a u Prištini crkva Svetog Nikole. Oko 1.000 naoružanih Albanaca opkolilo je i manastir Devič, koji je potom opljačkan, demoliran i zapaljen, dok su monahinje evakuisali pripadnici danskog KFOR-a.
Te večeri komandant Južnog krila NATO-a, admiral Gregori Džonson, preuzeo je komandu nad KFOR-om i saopštio da nasilje pokazuje jasan obrazac organizovanog delovanja. Dan kasnije naglasio je da je reč o „etničkom čišćenju“. Prema podacima UNMIK-a, tokom dva dana nasilja poginulo je 28 ljudi, više od 600 je povređeno, a do 22. marta uhapšene su 163 osobe. U 33 zabeležena incidenta učestvovalo je oko 51.000 ljudi.
Tokom pogroma porušeno je ili spaljeno 935 srpskih kuća i 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture. Eparhija raško-prizrenska SPC saopštila je kasnije da je ukupan broj uništenih crkvenih objekata bio čak približno 100. Uništene su brojne freske, ikone, relikvije i dragocena kulturna dobra, čime je nanet nenadoknadiv gubitak ne samo srpskom, već i svetskom kulturnom nasleđu.
Pogrom iz marta 2004. ostao je upamćen kao simbol stradanja, progona i razaranja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji pred očima međunarodne zajednice. Dve decenije kasnije, sećanje na te dane ostaje opomena da istina, pravda i zaštita kulturnog i ljudskog dostojanstva ne smeju biti zaboravljeni.
Izvor: (Tanjug)
