110 godina Plave grobnice: večni zavet sećanja na srpsku golgotu i stradanje na Krfu
Sahranjivanje srpskih ratnika u Plavu grobnicu – morske dubine Krfskog kanala nadomak jonskog ostrva Krf, odnosno ostrvca Vido – počelo je 23. januara 1916. godine, pre tačno 110 godina. Prema zvaničnim, verovatno nepotpunim podacima, za dva meseca, do 23. marta 1916., u Krfskom kanalu sahranjeno je 4.847 srpskih vojnika i oficira.
Plava grobnica postala je simbol završnog čina srpske golgote 1915/16 – nakon natčovečanskih napora povlačenja preko planinskih vrleti od Kosova i Metohije ka Jadranu. U zimu 1915/16. srpske trupe su u priobalju kod Skadra i Svetog Jovana Medovskog očekivale savezničke brodove, ali ih, osim nekoliko plovila koja su prihvatila deo ranjenika, nije dočekala najavljena pomorska evakuacija. Zbog toga je vojska bila primorana da nastavi odstupanje duž obale na jug, ka Draču i Valoni, u uslovima iscrpljenosti, gladi, bolesti i gotovo neprekidne kiše. Dodatnu opasnost predstavljala je i činjenica da je severno od Otrantskih vrata deo mora kontrolisala austrougarska ratna flota, pa torpediranja savezničkih plovila nisu bila retka.
Evakuacija je konačno obezbeđena zahvaljujući oštroj intervenciji ruskog cara Nikolaja II, nakon čega su srpski vojnici prebačeni na Krf, gde su se postupno oporavljali, odmorili i uz pomoć saveznika ponovo opremili. Ipak, deo pristiglih bio je toliko iscrpljen i teško oboleo da oporavak nije bio moguć. Najteži slučajevi prebacivani su na ostrvce Vido, pretvoreno u veliku bolnicu, ali i mesto stradanja. Kada je postalo jasno da na Vidu nema dovoljno prostora za sahranjivanje, a među umrlima je bilo i obolelih od zaraznih bolesti poput tifusa, iz nužde je započeto polaganje posmrtnih ostataka u more – kako bi se sprečile epidemije. Tako je nastala Plava grobnica, jedno od najsnažnijih mesta srpske istorijske i nacionalne memorije.
Sećanje na stradanje na Krfu ostalo je trajno urezano u kolektivno pamćenje Srba, a tragediju Plave grobnice zauvek je obeležila i poema „Plava grobnica“ pesnika Milutina Bojića. Bojić je poemu, potresen sudbinom sunarodnika, posvetio stradalima; objavljena je u zbirci „Pesme bola i ponosa“ u Solunu u junu 1917. godine. Pesnik je ubrzo potom preminuo, 8. novembra 1917., od tuberkuloze, u 25. godini.
Oporavljena srpska vojska, prebačena u zaleđe Soluna, postala je okosnica Solunskog (Makedonskog/Južnog) fronta. U septembru 1918., popunjena dobrovoljcima, probila je Solunski front, što je pokrenulo lanac kapitulacija: najpre Bugarske, potom Turske, a zatim i Austrougarske. Kapitulacijom Nemačke 11. novembra 1918. okončan je Prvi svetski rat – do tada najrazorniji sukob koji je svet video.
Izvor: (Tanjug)
