General Vladimir Lazarević i njegov sin Milan: Od NATO bombi do borbe za život u Haškom tribunalu

General Vladimir Lazarević i njegov najmlađi sin, doc. dr Milan Lazarević, direktor Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu, u zajedničkoj ispovesti za Kurir govorili su o dramatičnim događajima koji su obeležili njihovu porodicu – NATO bombardovanju 1999. godine, strahu za živote najbližih, odlasku u Haški tribunal i višegodišnjoj borbi za generalovo zdravlje.

Dva Lazarevića, dve generacije i dva različita životna puta, povezana odgovornošću prema ljudima i porodici. Dok je general Vladimir Lazarević 1999. godine komandovao Prištinskim korpusom Vojske Jugoslavije, njegov sin Milan danas, kao lekar i direktor UKC Niš, svakodnevno učestvuje u borbi za zdravlje i živote pacijenata.

Otac i sin otkrili su detalje porodične drame, od ratnih dana na Kosovu i Metohiji do trenutaka kada je general, tokom boravka u haškom pritvoru, bio u komi, a porodica pozvana da se oprosti od njega.

General Lazarević: Gledao sam kako bombe padaju tamo gde je bio moj sin

Prisećajući se NATO bombardovanja 1999. godine, general Vladimir Lazarević istakao je da je kao komandant Prištinskog korpusa bio odgovoran za približno 80.000 pripadnika vojske na prostoru Kosova i Metohije.

Među vojnicima bila su i dvojica njegovih starijih sinova, koji su se dobrovoljno prijavili za odlazak na ratište.

– Gledao sam iz neposredne blizine kako bombe padaju na mesta na kojima su bili moji saborci, među njima i jedan od mojih sinova. Drugi je bio na drugom mestu. Gledao sam svojim očima i čekao podatke o tome koliko je ljudi stradalo, a koliko preživelo. Dok informacije stignu, ne znate šta se dogodilo. Kako čovek sve to izdrži? Bog pomaže. Nemam drugi odgovor – ispričao je general Lazarević.

Govoreći o ratnim dejstvima, posebno je izdvojio borbe na Košarama i Paštriku, navodeći da su pripadnici Vojske Jugoslavije bili suočeni sa izuzetno teškim uslovima i nadmoćnijim protivnikom.

Prema njegovim rečima, tokom rata život je izgubilo 659 pripadnika Prištinskog korpusa.

Milan Lazarević: Majka i ja morali smo da pobegnemo iz Niša

Dok su otac i dvojica braće bili na Kosovu i Metohiji, Milan Lazarević, koji je tada imao svega 16 godina, nalazio se sa majkom u Nišu.

Kako je ispričao, njih dvoje su morali da napuste porodični dom zbog straha od otmice.

– Da, bili smo u bekstvu. Tada sam imao 16 godina. Pretpostavljamo da su u pitanju bili pripadnici albanskih grupa s Kosova i Metohije, koji su došli s fantomkama. Mene i majku tražili su na kućnoj adresi, pa smo morali da napustimo mesto boravka. Njih trojica borila su se na Kosovu i Metohiji, a majka i ja bili smo sami – rekao je Milan Lazarević.

Dodao je da je porodici u tim trenucima bilo najvažnije da povremeno uspostavi telefonski kontakt i sazna da li su otac i braća živi.

Odlazak u Hag promenio je život porodice

Novo teško razdoblje za porodicu Lazarević počelo je 2005. godine, kada je general Vladimir Lazarević otišao u Haški tribunal.

Milan, tada student druge godine medicine, bio je prvi član porodice koji ga je posetio u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu.

– Iako sam bio najmlađi u porodici, prvi sam otišao u posetu ocu u zatvor u Sheveningenu. Te noći nisam spavao – prisetio se Milan.

Kako je naveo, porodica se suočila i sa finansijskim teškoćama, zbog kojih posete nisu bile česte.

– Kad je otac otišao u zatvor, prestali su da zvone telefoni, prestali su ljudi da dolaze i sve se odjednom promenilo. Više niste imali nikoga. Ipak, borili smo se. Nije bilo lako, ali porodica je ono što čoveku ostaje kad mu je najteže – ispričao je.

Sedam operacija, tri moždana udara i borba za život

Najdramatičniji deo ispovesti odnosi se na ozbiljne zdravstvene probleme koje je general Lazarević imao tokom boravka u haškom pritvoru.

Prema rečima njegovog sina, general je pretrpeo tri moždana udara i imao sedam operacija u opštoj anesteziji.

Posebno teško stanje nastupilo je kada je, kako je objasnio Milan Lazarević, usled pucanja žučne kese došlo do bilijarnog peritonitisa.

– Otac je imao nekoliko ozbiljnih zdravstvenih problema. Između ostalog, pretrpeo je tri moždana udara. Imao je i stanje koje lekari nazivaju bilijarni peritonitis – u zatvoru mu je pukla žučna kesa, pa se žuč razlila po trbuhu. Tada je bio u komi i pozvali su nas da se oprostimo od njega. Pukom srećom je preživeo – rekao je Milan Lazarević.

General se tih dana seća samo kroz pojedine trenutke u kojima je dolazio svesti i pored sebe video suprugu i sina.

– Sećam se da bih ponekad dolazio svesti i shvatao da su njih dvoje pored mene – ispričao je general.

On veruje da je upravo Milanova medicinska pomoć imala važnu ulogu u njegovom oporavku.

– Uspevao je da proveri neke stvari i da mi pomogne da izbegnem ono što bi moglo dodatno da ugrozi moje zdravlje. Verujem da bez toga ne bih preživeo – rekao je general Lazarević.

Od odbrane zemlje do spasavanja pacijenata

General Vladimir Lazarević danas sa ponosom govori o profesionalnom putu svog najmlađeg sina, koji rukovodi Univerzitetskim kliničkim centrom u Nišu.

Smatra da, iako su njihove profesije potpuno različite, postoji zajednička nit koja ih povezuje – odgovornost prema ljudima.

– Milan je danas u jednoj drugoj, ali podjednako delikatnoj i važnoj situaciji. On spasava ljudske živote, leči i pruža pomoć onima kojima je potrebna. Više od milion ljudi gravitira ka toj ustanovi i znam koliko je Milan posvećen svom poslu – istakao je general.

Milan Lazarević naglašava da funkciju direktora UKC Niš ne doživljava kao privilegiju, već kao dodatnu odgovornost.

– Ljudi su dolazili kod mene i kad sam bio lekar bez funkcije. To za mene nije privilegija, već dodatna obaveza i odgovornost. Slično je i s tim što sam sin generala koji je obeležio jedan period odbrane naše otadžbine. To nije nagrada, pehar ili medalja – rekao je Milan.

General je želeo da postane lekar, a sin je ostvario tu želju

Posebno zanimljiv detalj porodične priče jeste činjenica da je Vladimir Lazarević u mladosti želeo da studira medicinu.

Prema Milanovim rečima, njegov otac je prošao testiranje za Vojnomedicinsku akademiju, ali je zbog ukidanja željenog smera upisao klasičnu vojnu akademiju i započeo oficirsku karijeru.

Milan smatra da njegov izbor lekarske profesije možda ima i posebnu porodičnu simboliku.

– Možda je ovo sada neko poravnanje, kako se kaže, odozgo – da u našoj porodici, koja inače nema zdravstvene radnike, ja budem prvi koji će krenuti tim putem kojim je general Lazarević možda nekada trebalo da ide – rekao je.

Na pitanje šta je najviše nasledio od oca, Milan Lazarević izdvojio je emotivnost, spremnost da pomogne drugima i osećaj odgovornosti.

– Spremni smo da pomognemo drugima, pa makar to bilo i na našu štetu. To je možda nešto što bih voleo da je drugačije, ali takav sam i ne borim se protiv toga. Jednostavno, tako je.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Redakcija Niš TV