Baba Milka: mala lokomotiva, velika priča Niša

U Nišu gotovo da nema poznatijeg železničkog simbola od Babe Milke – male parne lokomotive uskog koloseka koja je, uprkos skromnim dimenzijama, iza sebe ostavila vek tragova, sećanja i industrijskog ponosa. Poznavaoci železničke istorije procenjuju da je proizvedena još pred Prvi svetski rat, u vreme kada su ovakve mašine bile ključne za pruge građene „po meri“ ratne logistike i snabdevanja na Solunskom frontu. Tačno poreklo nije pouzdano utvrđeno, ali se pretpostavlja da je stigla iz neke nemačke ili austrougarske fabrike – baš iz onih pogona koji su tada isporučivali lokomotive za uske pruge širom Evrope.

Milka je u Srbiju došla kao deo posleratne realnosti: 1926. godine stigla je u rudnik Jerma u Rakiti, kao ratna reparacija. Tamo nije bila muzejski primerak, već radnik u punom smislu reči – angažovana najpre na izgradnji pruge uskog koloseka od Sukova do Rakite, a potom i na vuči vagona natovarenih ugljem. Nosila je oznaku 99.3-016, karakterističnu za industrijske lokomotive koje nisu bile deo sistema državnih železnica, već su služile rudnicima i privredi.

Zanimljivo je da se Baba Milka pojavila i na filmskom platnu: tri godine nakon dolaska u Rakitu, „zaigrala“ je u prvom jugoslovenskom igranom filmu Rudareva sreća (režija Josip Novak). Dok su se kamere okretale, ona je već imala svoju „radnu biografiju“ – dim, para, škripa točkova i teret koji se mora izneti, bez obzira na godišnje doba.

U rudničkoj svakodnevici ništa nije bilo romantično: Milka je kao gorivo koristila mešavinu kamenog uglja iz Jerme i mrkog uglja iz Jelašnice. Jerma je davala ugalj visoke kalorijske vrednosti, ali je on znao da „progori kotao“, pa se mešao sa jelošničkim mrkim ugljem, a po potrebi su se ložile i bukove cepanice. Taj detalj, naizgled sitan, govori koliko je život lokomotive bio praktičan, „na ruke“ – bez luksuza, samo sa ciljem da izdrži smenu i posao.

Godine 1952. Milka je iz Rakite prebačena u jelašnički rudnik, a upravo tu dobija ime po kojem je danas svi znamo – Baba Milka. Nije došla sama: iz Rakite je stiglo i deset vagona nosivosti po deset tona, što je za tadašnji rudnički transport bio ozbiljan iskorak. Do izgradnje pruge uskog koloseka do Niške Banje 1946, ugalj se prevozio manjim vagonima, a kasnije su kompozicije rasle – kao i potrebe grada.

Sve do zatvaranja rudnika 1967. godine, Baba Milka je, zajedno sa lokomotivom Baba Kata, prevozila ugalj do Niške Banje, gde se teret pretovarao i nastavljao dalje prugom „normalnog koloseka“. Mašinovođe su pamtili njenu snagu: mogla je da povuče i do 40 tona tereta – najčešće kompoziciju od osam vagona po pet tona. U jednoj osmočasovnoj smeni uspevala je da napravi i do tri ture od Jelašnice do Banje, a putovanje je tada trajalo 20 do 30 minuta. Danas zvuči kao treptaj, ali je nekada to bio ritam grada i industrije.

Kada je 1968. godine „penzionisana“, Milka nije nestala – samo je promenila ulogu. Decenijama je bila izložena u parku Čair, u okviru saobraćajnog poligona za decu, gde su je generacije gledale izbliza i učile da istorija nije samo u knjigama, već i u gvožđu koje je nekada vuklo život napred. Restaurirana je 2011. godine, a danas se nalazi na Peronu sreće – prostoru osmišljenom kao mesto susreta, uspomena i fotografisanja.

I upravo tu, između objektiva telefona i priča starijih prolaznika, Baba Milka dobija novu snagu: postaje tihi podsetnik na vreme kada je železnica bila jedna od najvažnijih veza Niša sa ostatkom zemlje i Evrope, kada su stanice bile pozornice rastanaka i dolazaka, a lokomotive pokretači razvoja. Mala po veličini, Milka je u Nišu ostala velika – kao simbol nostalgije, industrijskog pamćenja i onih „malih“ detalja grada koji, kad ih bolje pogledate, nose čitavu jednu epohu.