„Baba Milka“ već vek prkosi vremenu: Od rudnika i filmskog platna do simbola Niša

Malo je železničkih eksponata u Nišu koji bude toliko uspomena kao parna lokomotiva poznata pod imenom „Baba Milka“. Iako skromnih dimenzija, iza nje je bogata istorija koja, prema procenama poznavalaca železnice, traje gotovo čitav vek.

Lokomotiva za pruge uskog koloseka najverovatnije je proizvedena neposredno pre Prvog svetskog rata. Njeno tačno poreklo do danas nije pouzdano utvrđeno, ali se pretpostavlja da je izašla iz neke nemačke ili austrougarske fabrike.

Takve lokomotive korišćene su na uskotračnim prugama koje su građene radi snabdevanja vojske tokom ratnih operacija na Solunskom frontu.

„Baba Milka“ nosila je oznaku 99.3-016. Broj 99 označavao je da je reč o industrijskoj lokomotivi koja nije korišćena u redovnom sistemu državne železnice, dok je broj tri ukazivao na to da je bila troosovinska. Broj 016 predstavljao je njenu oznaku u registru.

Od rudnika Jerma do Jelošnice

Lokomotiva je 1926. godine, kao deo ratne reparacije, stigla u rudnik Jerma u Rakiti. Najpre je bila angažovana na izgradnji pruge uskog koloseka od Sukova do Rakite, za potrebe akcionarskog društva „Gaber Nik Jerma“, a potom je korišćena za vuču vagona natovarenih ugljem.

Kao gorivo koristila je mešavinu kamenog uglja iz rudnika Jerma i mrkog uglja iz Jelašnice. Kamen ugalj bio je veoma kaloričan i mogao je da ošteti kotao, zbog čega je mešan sa mrkim ugljem. Za pokretanje lokomotive korišćene su i bukove cepanice.

U svojoj bogatoj istoriji lokomotiva je zabeležila i pojavljivanje na filmskom platnu. Tri godine nakon dolaska u Rakitu pojavila se u prvom jugoslovenskom igranom filmu „Rudareva sreća“, hrvatskog reditelja i scenariste Josipa Novaka.

Godine 1952. prebačena je iz Rakite u rudnik Jelašnica, gde je dobila ime po kojem je i danas poznata – „Baba Milka“. Zajedno sa njom stiglo je i deset teretnih vagona, nosivosti po deset tona.

Mogla je da povuče do 40 tona tereta

„Baba Milka“ je zajedno sa lokomotivom „Baba Kata“ prevozila ugalj od Jelašnice do Niške Banje. Prema sećanjima nekadašnjih mašinovođa, mogla je da povuče do 40 tona tereta, što je najčešće značilo kompoziciju od osam vagona nosivosti po pet tona.

Tokom jedne osmočasovne smene lokomotiva je obavljala najviše tri ture od Jelašnice do Niške Banje. Putovanje je trajalo između 20 i 30 minuta, a ugalj je u Banji pretovaran i dalje transportovan prugom normalnog koloseka.

Eksploatacija uglja u Jelašnici prekinuta je tokom druge polovine 1967. godine. „Baba Milka“ je još neko vreme korišćena tokom procesa zatvaranja rudnika, da bi 1968. godine konačno bila penzionisana.

Od Čaira do „Perona sreće“

Nakon više od četiri decenije rada, lokomotiva je 1968. godine dopremljena u Niš i postavljena u parku Čair, u okviru nekadašnjeg saobraćajnog poligona za decu. Na tom mestu bila je izložena sve do 2011. godine, kada je restaurirana.

Danas se „Baba Milka“ nalazi na „Peronu sreće“, prostoru zamišljenom kao mesto susreta, uspomena i fotografisanja. Ovaj simbolični peron podseća na vreme kada je železnica predstavljala jednu od najvažnijih veza Niša sa drugim gradovima u zemlji i Evropi.

Mnogi prolaznici zastaju pored lokomotive, fotografišu se ili mlađim generacijama pričaju kako je nekada izgledao železnički saobraćaj. Zbog toga „Baba Milka“ nema samo istorijski i turistički značaj, već i važnu edukativnu ulogu.

Ona podseća na period kada su parne lokomotive bile pokretači industrijskog razvoja, a železničke stanice mesta susreta, rastanaka i novih početaka.

Iako mala po veličini, „Baba Milka“ postala je veliki simbol nostalgije i sećanja na jedno drugačije vreme. Na „Peronu sreće“ nastavlja da spaja prošlost i sadašnjost, dok svojom neobičnom pričom podseća da i mali simboli mogu čuvati veliki deo istorije jednog grada.

Redakcija Niš TV