Pod istim krovom kad je najteže: niško prihvatilište puno, a toplina postaje pitanje života

Kada temperatura padne ispod nule, a sneg i led prekriju ulice, za mnoge ljude bez krova nad glavom svaka noć može da bude borba za preživljavanje. U takvim danima, niško prihvatilište postaje više od socijalne usluge – postaje poslednja, ali i najvažnija stanica, mesto gde hladnoća prestaje da bude pretnja, a život ponovo dobija šansu.

Prihvatilište u Nišu radi tokom cele godine, ali se njegova uloga u zimskom periodu posebno jasno vidi. To je prostor u kojem ljudi koji su ostali bez smeštaja mogu da dobiju ono što im je najpotrebnije: siguran krevet, topao obrok, osnovnu negu, garderobu i – možda najvažnije – zaštitu od minusa.

Direktorka prihvatilišta Milijana Stanković za Niš TV navodi da je sa dolaskom hladnog vremena povećan broj ljudi kojima je ova pomoć potrebna, te da je kapacitet trenutno u potpunosti popunjen.

„Povećan je broj korisnika, s obzirom da je na polju hladno i minus. Trenutno je popunjen kapacitet prihvatilišta, a to je 15 ležaja“, ističe Stankovićeva.

U prihvatilištu korisnici mogu da borave do šest meseci, ali po potrebi i duže – u zavisnosti od toga da li je pronađeno trajno rešenje koje bi im omogućilo izlazak iz sistema i povratak samostalnom životu. Cilj nije samo privremeno zbrinjavanje, već pomoć da se napravi korak napred: od pronalaska posla, preko povezivanja sa institucijama, do stvaranja uslova za stabilniji život.

„Korisnici mogu ostati šest meseci, a mogu i duže, u zavisnosti od toga da li smo našli trajnije rešenje da izađu iz prihvatilišta. Pomažemo im i u vezi sa poslom, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, kako bi mogli ponovo da krenu u samostalni život“, objašnjava direktorka.

Osim smeštaja, obezbeđeni su i osnovni higijenski uslovi, garderoba, podrška zaposlenih, ali i rutina koja ljudima vraća osećaj dostojanstva i normalnosti. U prihvatilištu, kažu korisnici, postoji red, organizacija i ono što mnogima najviše znači – ljudski odnos.

Jedna od korisnica svedoči da se u prihvatilištu oseća kao kod kuće.

„Osećamo se kao kod kuće, jedna domaćinska atmosfera. Dobijamo zadatke, imamo redovan obrok i redovnu higijenu. Osam meseci sam ovde, sjajno sam se uklopila, sa svima se družim. Imam podršku i osoblja i korisnika“, kaže ona.

Za ljude koji su ostali bez svega, prihvatilište nije samo krov nad glavom. To je osećaj da nisu zaboravljeni, da postoji mesto gde mogu da se sklone, ugreju i razgovaraju sa nekim ko ih razume. U trenutku kada nemate gde, sigurnost i toplina postaju najveće vrednosti.

Zbog toga nadležni apeluju i na građane: ako primete osobu koja je na ulici, pothlađena ili u očiglednoj nevolji – reakcija na vreme može da bude presudna. Jer u danima kada minus ne prašta, jedan poziv, jedna informacija ili jedna pružena ruka mogu značiti razliku između života i tragedije.