Ukus detinjstva iz Brzog Broda: Jasmina i Milan čuvaju zanat koji Srbija zaboravlja

Crvena liciderska srca, šareni čibuci i svilene bombone – mirisi i ukusi nekih davnih vremena i danas žive u jednoj kući u Brzom Brodu kod Niša. Dok je bombondžijski zanat u Srbiji gotovo nestao, Jasmina i Milan Jovanović uspeli su da ga otrgnu od zaborava i vrate među ljude, i to ne kao porodično nasleđe, već kao znanje koje su sačuvali zahvaljujući susretu sa starim majstorom iz Pirota.

U njihovom domu ne nastaju savremeni, industrijski slatkiši, već pravi, ručno rađeni proizvodi od meda, brašna, jestivih boja i prirodnih sastojaka, pripremljeni onako kako se to činilo pre više od jednog veka. Upravo ta posvećenost tradiciji dala je novi život zanatu koji je u mnogim krajevima Srbije već iščezao.

Kako objašnjava Jasmina Jovanović, sve je počelo sasvim neočekivano, kada im je jedan stari bombondžija iz Pirota, koji nije imao kome da ostavi svoje umeće, ponudio da preuzmu njegovo znanje. Jovanovići su to prihvatili bez dvoumljenja, vođeni ljubavlju prema starim zanatima, i već petnaest godina istrajavaju u poslu koji traži mnogo strpljenja, veštine i ljubavi.

Jasmina kaže da se u njihovoj radionici sve radi prirodno – od šećera, vode, sirupa i aroma, bez hemije i aditiva, baš kao nekada. Iz tih sastojaka nastaju bombone, lizalice, spirale, šećerne jabuke i liciderska srca, a svaki proizvod nosi pečat ručnog rada i tradicije.

Posebno mesto u njihovoj priči zauzimaju liciderska srca. Jasmina je ovaj deo zanata učila od svoje majke, a njena majka od svoje prabake. Ipak, tu nije stala. Radoznalost ju je odvela do starog majstora licidera, od koga je dobila originalni recept još iz doba Austrougarske. Po tom receptu danas u Srbiji rade još samo Jovanovići i jedna porodica iz Loznice.

Da tradicija može da živi i u savremenom vremenu, potvrđuje i jedna neobična porudžbina koju Jasmina i danas pamti. Jedan mladić poželeo je da upravo džinovskim liciderskim srcem zaprosi svoju devojku. Srce je, kako kaže, bilo veliko čak pola metra, pa je izrada bila teška i zahtevna, od pečenja do očuvanja da se ne polomi. Ipak, trud se isplatio – prosidba je uspela, a Jasmina sa osmehom ističe da su njih dvoje i danas u srećnom braku.

U radovima Jovanovića nema samo zanatske preciznosti, već i duha juga Srbije. Jasmina objašnjava da u natpise često unose šaljive poruke na niškom dijalektu, čime svakom proizvodu daju dodatnu toplinu, prepoznatljivost i dušu.

U vremenu kada stari zanati nestaju pred naletom brze proizvodnje, priča Jasmine i Milana Jovanovića pokazuje da tradicija može da opstane kada postoji neko spreman da je nauči, sačuva i prenese dalje. A bombondžijskog zanata biće, kažu, sve dok bude radoznalih dečjih pogleda, šarenih čibuka u korpicama i vašara na kojima život još miriše na med, šećer i detinjstvo.