Sukob dr Dragana Milića i dela studentskog pokreta sve manje liči na raspravu o načinu promene vlasti, a sve više na borbu za to ko će predvoditi opozicioni blok, ko će sastavljati izborne liste i ko će sutra raspolagati političkom moći. Saborci postaju ljuti protivnici.

Na prvi pogled, njihovi ciljevi su isti. I Milić i studenti govore o promeni vlasti, slobodnijim institucijama, odgovornosti i drugačijem političkom sistemu. Međutim, kada se stiglo do pitanja ko će biti na listi i ko će donositi odluke, zajedništvo je počelo da se raspada.

Milić je najpre zastupao ideju jedinstvenog nastupa studenata i opozicije, a kasnije je poručio da želi da podrži pravu studentsku listu, ali ne i njen „surogat“, dovodeći u pitanje pojedina imena koja se u javnosti predstavljaju kao studentski kandidati.

Dok su bili okrenuti prema zajedničkom protivniku, razlike su mogle da se potisnu. Čim je otvoreno pitanje izbora, kandidata i raspodele uticaja, ispostavilo se da nije dovoljno reći: „Svi želimo promene.“ Zato što promene mogu biti – promene na bolje, i promene na gore. Barem su građani ovog grada imali priliku da to osete na sopstvenoj koži i plate ceh „borbe za promene“.

Običan čovek u Nišu ovu političku dramu posmatra mnogo jednostavnije. Njega manje zanima ko kontroliše koju listu, a mnogo više ko će rešiti saobraćajne gužve, zapošljavanje, komunalne probleme, odlazak mladih, stanje u zdravstvu i činjenicu da se o sudbini grada često odlučuje daleko od Niša.

Prosečan Nišlija se s pravom pita: ako ne mogu da se dogovore dok su u opoziciji, kako će se dogovoriti kada dođu u priliku da upravljaju gradom ili državom? I – šta će biti ako ti i takvi, sutra sednu u fotelju?

Različitost mišljenja je, nesumnjivo, zdrava. Ali kada lične ambicije, sujeta i borba za kontrolu potisnu programe i probleme građana, onda to više nije borba za javni interes. Građani Niša još uvek nisu čuli predlog za rešenje bilo kog njihovog problema. Mogu li da idu „grlom u jagode“ i stanu uz one kojima je fotelja, u koju još uvek nisu ni seli, važnija od bilo kog njihovog problema?

Milić i studenti više nemaju svog zajedničkog političkog protivnika, već zajednički problem – jedni druge. Stoga je obično pitanje prosečnog građanina Niša – „A gde smo tu mi“, jedino pravo pitanje koje može razbistriti mutne političke borbe nazovi opozicije.

Izvor: (Snaga Juga)