Pod krovom mašte u centru Niša: 600 lutaka, bezbroj priča i jedan muzej koji vraća detinjstvo

Kad se kaže „kultura“, najčešće pomislimo na velike scene, reflektore i crvene tepihe. A 2025. je, bar u Nišu, pokazala da kultura ume da se desi i tiho – iza vrata jednog kosog krova u centru grada, tamo gde vas dočeka pogled staklenih očiju, šuškanje tkanine i osećaj da ste ušli u neki paralelni svet.

Niš je prošle godine dobio prvi Međunarodni festival lutkarskih pozorišta, ugostio izložbe koje su podsećale na velike evropske muzejske retrospektive, a onda je – na svoj način – sve to zaokružio i Muzej lutaka: prvi takav u Srbiji, sa kolekcijom od oko 600 lutaka. I upravo tu, među policama na kojima se smenjuju epohe i kontinenti, nastaje reportaža koja ne može da stane u kratku vest.

Na ulazu vas prvo „pozdrave“ poznata lica: ruske babuške, jugoplastikine riđokose, tamnopute lutke koje su nekad stajale na komodama u dnevnim sobama, gumena Crvenkapa i Biberče, a tu su i pozorišne lutke – marionete, lutke na štapu, na ruci, na trsu… Neke su stigle čak iz Niškog lutkarskog pozorišta, kao tiha veza između scene i muzeja. Sve zajedno, kao da čuvaju jednu istu tajnu: da igra nije gubljenje vremena, nego ozbiljan posao detinjstva.

„Ljudi koji dolaze, oni vole lutke i vole igračke“, kaže Evgenij Levkin, vlasnik Muzeja lutaka, dok rukom pokazuje na vitrine u kojima se, iza stakla, presijavaju boje različitih tradicija. „Imamo lutke iz Srbije, Rusije, Bugarske, Francuske, Nemačke, Amerike… Dolaze turisti iz Makedonije, Bugarske, čak i iz Novog Zelanda. Kažu da im se sviđa – jer ovo je jedini muzej lutaka u Srbiji.“

I dok govori, shvatate da ovo mesto nije samo zbirka predmeta. To je mapa sveta, ali i mapa sećanja: svaka lutka ima svoj naglasak, svoju nošnju, svoju frizuru, svoje „odakle“ i svoje „nekada“. Najstarija lutka u muzeju je francuski dečak iz 19. veka – miran, otmen, pomalo setan, kao da još nosi tragove kuća u kojima je odrastao. Kakve je ruke preoblačile, ko ga je uspavljivao i gde je sve putovao – to se više ne zna. Ali možda baš u tome i jeste čar: muzej čuva priču, a praznine ostavlja posetiocu da ih dopiše.

Posebnu toplinu daju „medvedi“ – plišani, ogromni i mali, neki stariji od sto godina. Tu su i etno-lutke, ambasadori zemalja iz kojih dolaze, sa nošnjama i detaljima koji pričaju o identitetu, običajima i kulturi bez ijedne izgovorene reči.

Muzej, međutim, nije zamišljen kao prostor u kome se samo gleda i ćuti. Levkin objašnjava da organizuju radionice – od papirnih lutaka do edukativnih programa za školske i vrtićke grupe. Planovi idu i dalje: projekti za grupe, pa čak i za penzionere, a među idejama je i obnova starih lutaka i igračaka – da se ono što je nekad bilo „bačeno“ ili zaboravljeno, vrati u život.

„Radimo sa školskim grupama i vrtićima, dolaze nam i grupe iz Beograda, Novog Sada, i iz drugih zemalja. Sarađujemo sa niškim Lutkarskim pozorištem i Fakultetom umetnosti. Prošle godine smo krenuli sa projektom ‘Noć u muzeju’ za decu od 8 do 10 godina. Ove godine planiramo još nekoliko projekata“, kaže Levkin.

A onda dođete do sobe koja posebno „pogodi“ one rođene sedamdesetih i osamdesetih. Jugonostalgija ovde nije parola – ona je miris gume, boja plastike, pogled na lutku koju ste možda imali i vi, ili vaše sestre, drugarice, komšinice. To je kutak odrastanja koji ne traži objašnjenje. Samo vas vrati.

I kad krenete da izlazite, shvatite da je ovo mesto zapravo nežna opomena: neki iz detinjstva ponesu samo uspomene, a neki sačuvaju onu radoznalost i nemir – pa ih pretvore u muzej. Zato ova priča namerno ostaje otvorena. Jer, kako kažu u Muzeju lutaka, sada je red na vama da je ispričate do kraja.

Milena Terzić, novinar Niš TV