Niš je ponovo politički poligon za blokaderske eksperimente. Na protestu ispred najstarije niške gimnazije „Stevan Sremac“, na koji su, kako je navedeno, pozvali maturanti zbog najavljenih izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ponovo se otvorilo pitanje pokušaja da se škole i učenici uvuku u širu političku borbu i pretvore u bazu za političku mobilizaciju.

Ovoga puta neposredan povod za protest jesu najavljene izmene zakona o obrazovanju. Međutim, način na koji je protest predstavljen, kao i politički rečnik korišćen u pozivima na okupljanje, otvaraju mnogo šire pitanje – gde prestaje legitimni učenički aktivizam, a počinje politička mobilizacija dece.

U javnim porukama koje prate protest koriste se izrazi poput „režim“, „diktatura“, „poslušne škole“, „uplašeni nastavnici“ i „nemi učenici“. Takve formulacije prevazilaze stručnu raspravu o konkretnim članovima zakona i ulaze u prostor otvorenog političkog sukoba.

Učenicima niko ne može niti treba da ospori pravo da razmišljaju, postavljaju pitanja, kritikuju odluke vlasti ili protestuju. Naprotiv, jedan od zadataka obrazovanja jeste da mlade osposobi da samostalno razmišljaju i argumentovano zastupaju svoje stavove.

Ali upravo zato mora postojati jasna granica između kritičkog mišljenja i političkog svrstavanja.

Učenici bi trebalo da budu upoznati sa sadržajem predloženih zakonskih izmena, argumentima onih koji ih podržavaju i onih koji im se protive, kao i sa načinom na koji funkcionišu javna rasprava, parlament i druge institucije. Tek potom mogu samostalno da donesu zaključak i odluče da li žele da javno iskažu svoj stav.

Problem nastaje onda kada se mladima unapred ponudi politički okvir u kojem je jedna strana označena kao „režim“ ili „diktatura“, dok se druga predstavlja kao jedini nosilac slobode i otpora.

Tada se postavlja pitanje da li škola ostaje prostor obrazovanja ili postaje još jedan teren političkog sukoba.

Škola je javna ustanova. Nastavni programi, standardi, prava i obaveze učenika, nastavnika i roditelja moraju biti uređeni zakonima. Država, kao nosilac obrazovnog sistema, ima obavezu da postavlja pravila i obezbedi njihovo sprovođenje.

To, naravno, ne znači da su odluke države izuzete od kritike. Naprotiv – zato postoje javne rasprave, stručna javnost, parlament, sudovi, izbori i drugi demokratski mehanizmi.

Međutim, ukoliko blokada postane prvi odgovor na svako neslaganje, a institucionalna rasprava poslednji, onda se mladima šalje poruka da se politički ciljevi lakše ostvaruju pritiskom sa ulice nego kroz institucije.

Zbog toga pitanje koje se otvara posle protesta u Nišu nije da li srednjoškolci imaju pravo na svoj stav – imaju ga. Suštinsko pitanje jeste da li neko njihov glas pokušava da pretvori u sredstvo šire političke borbe.

Zašto škole ponovo postaju prostor političkog nadmetanja? Zašto maturanti postaju politički simboli? I gde je granica između samostalnog angažovanja učenika i organizovane političke mobilizacije?

Deci treba omogućiti da govore, pitaju i kritikuju. Odgovornost odraslih je, međutim, da njihov glas ne pretvaraju u politički alat.

Jer škola bi pre svega trebalo da ostane škola – mesto znanja, discipline, argumentovane rasprave i kritičkog mišljenja, a ne rezervni politički ili stranački štab.

Redakcija Niš TV