Od asfalta do ognjišta: Nišlija koji je u Sićevu pronašao mir, tradiciju i svoj „feniks“ – Ramonda Serbika
Dok grad bruji, a centar Niša živi u ritmu semafora i užurbanih koraka, Žarko Martinović je izabrao suprotan pravac. Napustio je „prestižni“ gradski komfor i otišao tamo gde se dan meri svetlom kroz krošnje, a tišina ima svoju težinu – u živopisno Sićevo, selo koje je inspirisalo i Nadeždu Petrović, a danas inspiriše sve više putnika željnih autentičnog odmora.
U Sićevu je Žarko kupio vremešnu čatmaru, kuću kakvih je sve manje, jer mnoge propadaju ili nestaju pod bagerima. On je, umesto rušenja, izabrao obnovu – pažljivo je renovirao staru kuću i pretvorio je u konak, koji je simbolično nazvao „Ramonda Serbika“, po cvetu-feniksu koji raste samo u ovom delu Srbije i koji, čak i kada uvene, ume da „oživi“. Kao da je to ime unapred opisalo i njegovu priču – povratak korenima, povratak miru i životu u skladu sa sobom.
U njegovom konaku, prošlost nije dekor – ona je živa. Tu su tragovi vremena: presa za vino stara dva i po veka, kolevka koja pamti 150 godina, prvi radio-aparati… Predmeti koje bi neko zaključao u vitrine, ovde su deo domaćinskog ritma, deo priče koju Žarko rado deli sa gostima. A gostiju, kaže, ima sa svih strana sveta – od Australije do Tajlanda, od komšijskih zemalja do putnika koji su, makar na kratko, rešili da pobegnu od brzine.
Ono što ih najviše zadržava nije samo kuća, već ono što je oko nje: Sićevo, bogato prirodom „da bogatije ne može biti“. Žarko podseća da selo ima posebnu mikroklimu, gotovo mediteransku, i vetar koji je postao lokalni znak raspoznavanja – Sićevac. U takvom ambijentu, kaže, nije teško zamisliti sporiji život: večera uz domaću hranu, miris vatre „na sred sobe“, i noć u kojoj se čuje samo priroda.
Žarko ne krije da bi voleo da se ovakav model spasi i na širem planu. U Sićevu ima mnogo starih kuća koje su sklone padu, a vlasnici često ne znaju šta će s njima. Veruje da bi, kada bi se obnovilo makar dvadeset, trideset ili pedeset kuća, čak i samo kroz očuvanje fasada i krovova, selo moglo da postane prepoznatljivo kao jedinstvena celina – zajednica koja živi od tradicije, turizma i pametne obnove.
A da je Žarkov život u skladu sa sobom i verom postao više od ideje, pokazao je trenutak koji mu je, kako kaže, došao kao potvrda – baš na Bogojavljenje. U Niškoj Banji, na čuvenoj banjskoj Ženevi, Žarko je prvi doplivao do krsta u ledenoj Nišavi. Ne doživljava to kao takmičenje, već kao ličnu pobedu: borbu sa strahom, disciplinu i spremnost da se „uđe u hladnu vodu“ – i bukvalno i simbolično.
Na kraju, njegova poruka zvuči jednostavno, ali snažno: ko ima dedovinu, staru kuću ili imanje, možda ne treba prvo da razmišlja o prodaji, već o obnovi. Jer „slow tourism“, sporije i svesnije putovanje, sve je traženije – ljudi žele da ostanu duže u prirodi, da jedu domaće, da osete ruralni život, da udahnu mir koji se u gradu kupiti ne može.
Sićevo, Žarkova čatmara i „Ramonda Serbika“ danas su više od smeštaja. To je priča o tome kako se jedan život može okrenuti naopačke – i postati bolji. Baš kao feniks-cvet sa juga Srbije.
Milena Terzić, novinar Niš TV
